Vladislava Milovanović je novinarka, freelance autorica, pjesnikinja i edukatorica koja, kako sama kaže, odnedavno vjeruje u to da može postati sve što zamisli. 😊 Diplomirala je menadžment u medijima nakon što ju je tijekom studija srpskog jezika i književnosti znatiželja odvela prema svijetu medija.
Velika je zaljubljenica u umjetnost i čvrsto vjeruje u njezinu moć da mijenja i iscjeljuje ljude. Iz te je ljubavi nastala njezina Instagram stranica Kultura sa stilom, koju planira razviti u digitalnu platformu s portalom, a u budućnosti možda i podcastom. Jedna je od autorica online magazina Plezir u kojem piše osvrte na književna djela, filmove, kazalište te obrađuje različite teme iz područja kulture.
Osim toga, certificirana je trenerica osobnog razvoja i edukatorica nakon završene edukacije “Etika i logika međuljudskih odnosa” u okviru Filocentra i Instituta za lični i društveni razvoj “Existere” čiji je sada član.
Vladislava je i članica platforme Piše mi se! 😊
Voli učiti, istraživati, upoznavati nove kulture i ljude te vjeruje da od svake osobe koju susretne može nešto naučiti. Posebno je zahvalna što ju je upravo dar za pisanje odveo na mnoga zanimljiva mjesta i otvorio prilike koje su joj nekoć djelovale nedostižno.
Vladislava je nedavno objavila i svoju prvu zbirku poezije Utočište koja me istinski oduševila.
Bilješka je to o jednoj mladosti, o jednom odrastanju, o jednom traženju svog mjesta pod suncem i potrebi za utočištem.
Kroz vlastitu ranjivost dala je glas tugama, prazninama i osjećajima koje mnogi nose u sebi, ali ih teško znaju izraziti.
Riječ je o zbirci ispunjenoj životom, ljubavlju i boli, s dubokim mislima koje se dugo zadržavaju u čitatelju.
I sama naslovnica svojim nježnim, sanjarskim ugođajem savršeno odražava duh zbirke i autorice. Jako sam sretna što ovo djelo imam na svojoj polici! 😊
Zbirku možete naručiti ovdje ili izravno kontaktirati Vladislavu mailom na milovanovicvladislava23@gmail.com, a pratiti ju možete i putem Instagram profila @in_love_with_artandfashion.
Imala sam čast i zadovoljstvo razgovarati s Vladislavom o pisanju, izdavanju zbirke, o kulturi, umjetnosti i freelancingu. U nastavku doznajte što mi je sve zanimljivo otkrila. 😉
▪ Što ti pisanje znači i koliko se dugo već baviš pisanjem?
Svoju prvu pesmu napisala sam u drugom razredu osnovne škole, a kada su kasnije profesorke srpskog jezika i književnosti prepoznale talenat, slala sam poeziju i eseje na različita gradska i državna takmičenja i dobijala nagrade na istim. Pisanje doživljavam ne samo svojim poslom (budući da se kroz novinarstvo pisanjem profesionalno i bavim), već i životnim pozivom i darom koji zahteva odgovornost. Moram priznati da sam mu tek pre nekoliko godina na taj način pristupila, nekako kao da sam bežala i od svog talenta i od svoje ranjivosti, a neke ideje i snovi su počeli da se ostvaruju i neka vrata da se otvaraju, tek kada sam se svemu tome prepustila. Meni pisanje nije bilo samo način da se povežem iznova sa sobom, već i sa drugima budući da sam introvert po prirodi i da mi deljenje iskustava sa drugim ljudima nije bilo toliko blisko, mogu reći da me je pisanje “otvorilo” ka svetu i pružilo mogućnost da razumemo da smo svi mi, ljudi, mnogo sličniji nego što smo skloni da mislimo, a to je tako oslobađajuće!
▪ Nedavno si izdala svoju prvu zbirku poezije “Utočište”. Zbirku si posvetila baki Marini i svima koji traže utočište. Reci nam više o tome zašto je i kako zbirka nastala?
Zanimljivo je da nikada nisam zapravo planirala da objavim zbirku pod ovim nazivom, niti sa svim pesmama koje su u nju ušle. Naime, 2022. godina bila je prelomna u tom smislu. Tada sam izgubila baku koja je obeležila ne samo moje rano detinjstvo, već i veliki deo odrastanja i sazrevanja, ali imala sam sreću da je imam kao najveću podršku u svom životu sve do svoje 29. godine. Takođe, tada mi se desila velika ljubav, ali istovremeno i još neki veliki gubici na privatnom planu. Odlazila sam u Futoški park u Novom Sadu i kako bih sebi pomogla, zapisivala neke stihove. U jesen iste godine upisala sam jednu radionicu poezije gde sam napisala još dosta pesama, prethodno napisane stilski sredila i ono što je bilo veoma važno – oslobodila se straha od kritike, ali i uspela delom da se oslobodim perfekcionizma i onog malog unutrašnjeg kritičara koji me sve vreme kočio da više pišem, a i da objavljujem. Moram da naglasim da sam sve vreme ovog procesa imala veliku podršku, baš zato govorim da je utočište mesto u nama samima do kog dolazimo kada razumemo da istinski imamo samo sebe, ali da bi bilo sjajno da nam u tome neko pomogne 😊 Dakle, postoje odnosi koji bole, iz kojih takođe u izvesnom smislu rastemo i učimo, ali postoje i oni koji isceljuju. U mom se životu pojavila i osoba koja mi je pokazala da ne moramo sve sami, da je u redu tražiti pomoć i podršku i da je zapravo lični razvoj i nemoguć bez autentičnog susreta sa drugim ljudskim bićem.
Tamna noć duše
Da li list zaboli kada žuti?
Divimo se smenjivanju godišnjih doba
Od zlatne jeseni do vrcavog proleća
Kao godine već mi dugo traju minuti
Nisam verovala da se iz bola rađa sreća.
Govorim ti da volim to kako me menjaš
Bila sam od onih koji od sebe beže
Nepodnošljivo boli kad u sve sumnjaš, kad ne
znaš
Ali naš je prvi zagrljaj bio plan kosmosa
Neminovnost njegove ravnoteže.
Ponekad za sreću moraš sve prethodno da
ostaviš
I često zašto je to dobro ne vidiš i ne znaš
Neki snovi bole tek kad ih ostvariš
Pa tek tada razumeš da nisu bili vredni da sebe
nemaš.
Svet kakav danas znamo
Uporno se u sebe sakriva i beži
A mi smo pristali da se jedno drugom damo
U svojoj ranjivosti, boli i tugama prošlim
To je ono čemu ljubav teži.
Pre nas, zvezde su znale da ćemo se sresti
maštali smo kao klinci da dotaknemo
Mesec
Možda smo u tome uspeli
onog časa kad su nam se dotakle usne.
Dok mi u jutra poput Sunca unosiš radost
i svake večeri zvezde u oči
Znam da je za ljubav potrebna hrabrost
Tvoj je osmeh moje sreće izvor
Tvoj je zagrljaj moje utočište
(Vladislava Milovanović, pjesma iz zbirke Utočište)
▪ Kako je tekao izdavački proces i što bi preporučila autorima koji razmišljaju o sličnom pothvatu?
Ono što je meni bilo važno, kao i u svakom drugom segmentu života, bilo je da je reč o izdavačkoj kući sa kojom delim vrednosti, a Udruženje za popularizaciju culture i umetnosti i IK “Besani” to zaista jeste. Njihova podrška novim, neafirmisanim autorima koji stvaraju zaista kvalitetnu prozu i poeziju, događaji koje organizuju u vreme kada je izazovno organizovati nažalost bilo šta u vezi sa kulturom u Srbiji , kao i otvorenost za ideje autora i zaista saradnju, osluškivanje potreba autora, bilo je ono što me privuklo upravo ovoj IK. Autorima koji razmišljaju o bilo kakvom izdavačkom poduhvatu, bilo samostalnom ili u saradnji sa nekom izdavačkom kućom, pre svega bih rekla da se naoružaju strpljenjem jer proces ponekad može da traje duže od očekivanog, puno je finesa i detalja o kojima pre samog upuštanja u izdavački proces ne razmišljamo, da osluškuju sebe i da budu spremni na ono što dolazi zapravo nakon izlaska knjige – rad na promociji, predstavljanje svog dela i sve one aktivnosti koje pomažu da njihovo delo dopre do što većeg broja ljudi. U vremenu hiperprodukcije nije jednostavno istaći se, ponekad je potrebno više vremena i truda, ali istinska emocija i kvalitet uvek pronađu put. Kao neko ko je imao problem sa vidljivošću, radio dosta na temi perfekcionizma i srama , mogu da kažem da je meni upravo taj deo promocije bio i jeste najizazovniji, ali je svaki novi dan mali pomak iz zone komfora i što se više izlažemo, postaje jednostavnije. Pisci su neretko introverti i ljudi koji se možda ranije nisu snalazili u marketingu, ali dobra vest je da su sve to veštine koje se uče i u kojima vremenom možemo bivati sve bolji, zato samo napred i bez posustajanja. 😊
▪ U opisu tvog Instagram profila Kultura sa stilom stoji jedna zanimljiva rečenica – Kultura kao alat za mentalno zdravlje. Možeš li nam reći više o tom konceptu?
Verujem da je umetnost važan segment života svakoga od nas, ne samo kao stvaralaca, već i kao konzumenata umetničkog sadržaja. U čuvenom romanu „Monine oči“ Tome Šlesera desetogodišnja devojčica Mona suočava se sa takozvanim „tranzitornim ishemijskim napadom“ koji je uzrokovao privremeno slepilo. U nastojanju da devojčici pomognu, roditelji odlučuju da je jednom sedmično šalju psihologu, a ovaj zadatak poveravaju Moninom dedi, Anriju. Ipak, umesto kod psihologa, deka Anri odlučuje da Monu vodi svake nedelje u pariske muzeje – Luvr, Orsej, Pompidu. Ovde se pokazuje da umetnost ima moć da leči, naročito kroz priče umetnika od Van Goga, Fride Kalo, Dalija… Takođe, imamo biblioterapiju, muzikoterapiju, sve je to još uvek razvijenije u svetu nego na našim prostorima, ali mislim da polako, ali sigurno i ovde dolazi do osvešćivanja toga da kultura može biti važan alat za mentalno zdravlje. Ne mislim da bi trebalo da zameni psihoterapiju ili kvalitetne odnose sa drugim ljudima, ali umetnost gradi naš pogled na svet, naš odnos sa sobom i način na koji vidimo određene situacije u svom životu. U tom smislu, volela bih da zajednica koju gradim na ovom profilu bude zajednica ljudi koji kroz iskustva u kreiranju i konzumiranju umetničkih sadržaja dele svoje dileme, ranjivosti, bez straha razgovaraju o stvaralačkim i životnim izazovima, pronalaze svoja utočišta u umetničkim delima bilo da su to slike, knjige, pozorište, filmovi, ali i budu utočište jedni drugima.
▪ Jedna si od autorica digitalnog magazina i portala Plezir, kakva ti je iskustva donio rad na tom projektu?
Tako je, već skoro pet godina pišem za Plezir magazin i opet ću se vratiti na priču o vrednostima – Plezir magazin postoji od 2013. godine i duže vreme pre nego što sam počela da kreiram sadržaj za njih, pratila sam rad magazina i bila obožavateljka istog. Mislim da koliko god je medijski prostor u Srbiji postao raznolik – sada imamo pregršt podkasta, nezavisnih portala i slično, opet mi se čini da je dosta kvalitetnih kreativnih ljudi nedovoljno zastupljeno u medijima. Plezir je jedan od onih online prostora koji rekla bih tu nepravdu ispravlja, pa sam tako zahvaljujući Pleziru dobila slobodu da zaista sarađujem sa ljudima koji pišu, dizajniraju, slikaju, grade digitalne zajednice koje dele vrednosti kao što su sloboda, umetnost, originalnost, ekologija, rad za dobrobit zajednice. Takođe, mogu reći da sam od kada radim za Plezir, „rasla“ zajedno sa magazinom jer kolumne koje sam pisala uvek su pratile moje unutrašnje stanje, dileme, želje, ali i sve ono sa čime se suočavamo na putu ka ostvarenju istih, a što nije uvek samo ono instagramično što vidimo na mrežama. Pozivam i čitaoce „Naranče“ da zaprate Plezir na mrežama, kao i portal, nastojimo da kreiramo sadržaj koji privlači pažnju, ali koji ujedno daje vrednost, inspiraciju, poziva na akciju, daje doprinos zajednici a ne samo pojedincu, ali i čini da se osećamo povezano i manje usamljeno u svojim svakodnevnim borbama.
▪ Kao freelance autorici i novinarki, što ti je najzanimljivije, a što najizazovnije u tom poslu?
Od 2014. se bavim novinarstvom i svi znamo koliko se ovaj posao kroz deceniju menjao. Kada sam počinjala bila je nezamisliva veštačka inteligencija, čak je i Instagram kod nas bio tek u povoju, do informacija se još uvek nije dolazilo tako lako. Sećam se da sam prvi intervju uradila sa Vesnom Dedić, a tek 2019. intervju uživo sa dizajnerom Igorom Todorovićem. Bila sam autorka bloga „Čarobni svet reči“ u početku, kako sada u šali kažem dok sam verovala da je novinarstvo samo čarolija 😊 zatim je došao „In love with Art and Fashion“, a sad želim da kreiram sasvim drugačiju platformu sa „Kulturom sa stilom“ jer sam shvatila da u eri mreža ljudi ipak čeznu za kontaktom i razmenom iskustva. Za sve to vreme, pisala sam za najrazličitije medije i koncepte – i print i digital, magazin „Hello travel“, portale „Wannabe magazin“, „Original magazin“, „Kultura na dlanu“, manifestaciju „Serbia Fashion Week“, sada „Plezir“. Najzanimljivije je što su sve to različiti koncepti, piše se iz sasvim različitih uglova, putujete, upoznajete različite kulture i ljude, nekada sami sebe iznenadite narednim projektom, mnogo toga je neizvesno, ali i uzbudljivo. Najizazovnije je ostati dosledan sebi, a živeti od freelensinga. Kao što sam više puta istakla, važno mi je da radim sa ljudima koji dele sa mnom slične vrednosti, da promovišem samo ono iza čega stojim, da vodim razgovore iz kojih mogu da naučim i da rastem. Ipak, mislim da sam se do sada radom na svim ovim projektima profilisala i da već u startu znam sa kojim medijem sam „match“, tako da vremenom postaje jasnije i jednostavnije, ali moram priznati da je svakako biti freelance autor jedno putovanje popločano izazovima i teškoćama, ali putovanje tokom kog se iz dana u dan, osećate ispunjenije i sigurnije u sebe. Ništa nas više ne čini samouverenim od neizvesnosti i osvešćivanja da je sigurnost iluzija 😊
▪ Što bi preporučila nekome tko želi raditi kao freelance pisac i/ili novinar?
Pre svega da dobro upozna sebe, da koristi sve mogućnosti koje pruža digitalni prostor danas i da kreira sadržaj kakav bi sam želeo čitati i bude profilisan pretežno u jednoj oblasti koja najviše okupira njegovu pažnju. Kako bi vas neko primetio, pre svega bi trebalo vredno raditi na svojim digitalnim platformama, istaći se prepoznatljivim stilom, ne juriti trendove po svaku cenu – zbog toga naglašavam upoznavanje sebe jer svi mi koji se bavimo pisanjem suštinski živimo od utiska koji naše reči ostavljaju na čitaoca, a vrlo lako se prepozna ako određeni stil, stav ili vrednost nisu istinski naši već su „copy-paste“ ili jurenje nekakvog aktuelnog trenda. Čini mi se da su ljudi prezasićeni „savršenstvom“ i da samo žele iskrene ljudske priče, ljude od krvi i mesa koji ne vode savršene već ispunjene živote i kojima se dešava sve ono što i svi mi doživljavamo svakodnevno. Takođe, preporučujem da se prate strani autori koji se bave temama koje nas zanimaju, ne kako bismo ih kopirali, već kao inspiracija i podstrek, meni je na primer sjajna istoričarka umetnosti Katy Hessel u čijim newsletterima beskrajno uživam, ima sjajne kulturne preporuke, podkast, knjige, platformu koja okuplja ljubitelje umetnosti iz različitih krajeva sveta. Kada je nešto vaša istinska strast i pratite unutrašnji glas, oči vam sijaju i to se prepoznaje, a onda i daje rezultate!
▪ Kako vidiš ulogu iskrene ljudske umjetnosti u svijetu koji polako postaje zatrpan sadržajima koje kreira umjetna inteligencija?
Baš sam o tome razgovarala pre skoro dve godine sa našom istaknutom književnicom Majom Herman Sekulić i delim njen stav da ne postoji ništa što će moći da zameni ljudsku emociju i ljudski doživljaj. Veštačka inteligencja jeste odličan alat, ponekad ga i sama koristim za kreativna rešenja ili ideje, ali ono što mu fali jeste upravo „duša“. Veštačka inteligencija jeste neki vid naše „nove normalnosti“ sa kojom ćemo morati da živimo, koju ne možemo ignorisati i koja nam umnogome može pomoći, ali smo mi ti koji imaju moć da ne dozvole da nas sasvim zameni. U tom smislu, ne strahujem za umetnost jer umetnost je od svog nastanka produkt ljudske mašte, duše i kreativnosti, a pre svega potrebe da se izrazi i verujem da kao što je to vekovima unazad i bila, i ostaće ono utočište u svetu koji čini da se osećamo usamljeno. Za mene umetnost je upravo ono mesto gde se osećamo manje usamljeno i ono mesto gde smo svi jedno, koje istovremeno slavi kulturne razlike i briše one nepotrebne granice koje ljude mogu da razdvajaju.
▪ U tvom svijetu važnu ulogu ima ne samo umjetnost, nego i moda. Kako ti definiraš modu i zbog čega ju smatraš važnom?
Tako je, moda jeste neka vrsta primenjene umetnosti. Iako sam pobornica teze da odelo ne čini čoveka, smatram da onim što nosimo šaljemo vizuelnu poruku svetu o tome ko smo. Ipak, mislim da modu ne bi trebalo shvatati preozbiljno, da bi trebalo da imamo više slobode da se njom „igramo“ i da je i ona, kao i umetnost, jedan beskrajan prostor u kome možemo da izrazimo svoju kreativnost.
▪ Tvoj recept za bolji svijet?
Zapravo sam neko ko veruje da je jako malo potrebno za bolji svet, da to nisu neka epohalna dela i postignuća, ponekad je samo tračak empatije. Upoznala sam mnogo ljudi koji ovaj svet čine boljim mestom a nisu naučnici, pronalazači, ili ljudi koji imaju moć ( u smislu donošenja velikih odluka za države ili globalno), već ljudi koji samo na različite načine rade na tome da se drugi ljudi osećaju manje usamljeno u svojim tugama, radostima i borbama. Dakle, osmeh upućen prolazniku, stisak ruke, zagrljaj, ako smo daleko sms poruka podrške, malo više strpljenja u komunikaciji i saobraćaju, malo više razumevanja za ljude u bilo kom smislu drugačije od nas, i eto za nijansu boljeg sveta nego što je bio juče 😊
Hvala Vladislavi na divnim razmišljanjima i zanimljivim informacijama. Želim joj puno uspjeha u radu i užitak u pisanju! ❤️
Ako želite primati Naranča Newsletter, prijavite se putem kontakt forme i povremeno će vam mailom stizati posebni sadržaji vezani za kreativne industrije, rad od kuće, pisanje, online obrazovanje i osobni razvoj!
Sadržaji s Naranče zaštićeni su Zakonom o autorskom pravu i srodnim pravima Republike Hrvatske. Nije ih dozvoljeno kopirati, preuzimati, reproducirati ni objavljivati na portalima, web stranicama i blogovima u bilo kojem obliku bez dozvole autorice i navođenja izvora. Svako kršenje autorskog i srodnih prava podložno je tužbi.